Bio jedan hajduk, koji je hajdukujuci ubio devedeset i devet ljudi, pa mu se vec dosadi, a i srce mu više nije moglo podnijeti, što je mnogo krvi prolio. Nego baci pušku, zakune se da nece više hajdukovati, te ode crkvi, da se ispovidi i pricesti. Dode pred popa i kaže mu sve po redu šta je zgriješio, te mu se pop ne dadne pricestiti, rekavši mu: „ti si veliki grešnik, ni vladika ti ne može oprostiti, nije šala, devedeset i devet krvi." Hajduk se vrati ne pricešcen, pa se od velika jada opije i onako pjan legne spavati, kad, alimu na san dode andeo i rekne: „cuješ li ti hajduce, ti si toliko hajdukovao i toliko krvi prolio, pa baš kad si najviše trebao, onda si pušku bacio, zakleo se i pokajao, da neceš više hajdukovati. Nego cuješ li, što cu ti kazati: sutra odmah, kad ustaneš, idi opet u goru pa hajdukuj, ali samo prvoga covjeka, koga sretneš, ubij, pa namiri sto krvi. Meni je ovako Bog rekao i poslao me, da ti kažem, ali, da više nijesi ubio nikoga; Bog ce ti sve grijehe oprostiti i tvoja ce duša pravo u raj." Kad se hajduk probudi, popije jednu, okrpjepi se, pa mu padne na um šta je usnio i šta mu je andeo na snu rekao. Stane se premišljati, bi li, ne bi li, pa se smisli rekavši: „kud ih je devedeset i devet, neka ih je ravna stotina." Spodbije pušku po srijedi pa ode po andelskoj naredbi. Cijeli je dan tako hodao, nikoga niJe sreo; pribije ga mrak, te dode jednoj baki predkucu. „Dobra vece bako!" „Bog ti pomogao sinko!" „More li se nociti?" „More, što ne more," odgovori baka. Hajduk sjede da se odmori, a baka k'o baka, hoce sve da znade, pa stane pitati hajduka, ko je i šta je. On je opazio, da baka dobro ne vidi na oci, pa joj rekne:" ja sam, bako andeo." Baba se uplaši, da nije došao, da joj dušu izvadi, pa ga zapita: „a kuda si pošao ?" On joj odgovori : „pošao sam, bako, da jednome dušu izvadim, šta je tebe jednome udovcu skudio, koji te je mislio uzeti." „A Boga ti, andele, ne znaš li, kako se zove taj bezdušnik, što je meni svadbu obatalio?" „On se, bako, zove Batal." „Šuti, šuti, ancele, znam ga dobro, i njegovi su stari tako tude poslove bataljivali, ne bilo mu prosto ni ovoga ni onoga svijeta, da Bog da, te se i sam namucio, pa vidio, kako je samovati. Teško onoj kuci, moj ancele, u kojoj muška duša ne diše, a bogme, još sto puta gore, de ženske glave nema, pa s toga je Bog to nekako. i uredio, da žensko nije bez muška. Eto vidiš, kako Bog zna šta radi, on je bio i meni pod moju starost natajinio, da i ja ne budem sama, ali taj nesretnik obatali. Nego cuješ li, andele, idi ti odmah, pa mu dušu izvadi, kao što ti je Bog naredio." Na to hajduk doda: „deder ti bako, donesi štogod, da andeo pojede, jer prazna vreca ne more usprav stajati." „Baš tako i jeste" — doda baka i brže bolje donese jednu pogacu i plecku pecena mesa. Što imala, to i donijela, misleci da ce i njoj što god ostati, jer anceo, k'o anceo pun svetinje i svete naFore. Ali se babin andeo poklopio, pa mota k'o motovilo predu. Nesta plecke i pogace kao da je ni Bog dao nije. Sad baba kad vice, šta bi od plecke i pogace, reci ce andelu: „ne pitam te, a što cu te i pitati, bezbeli k'o božiji andeo ne piješ ništa, pa s toga te necu ni nuditi." Andeo odgovori: „kako baba da ne pijem, kad znaš, da mi i pricešce u crkvu donosimo, te se vi pricešcujete, za to ti donesi vina, ako imaš." Baba odgovori : „imam još jednu plosku, prištedila sam, ako mi kogod s obrazom dode;" te je metne pred andela. Pošto se andeo dobro ponapije, da babi ništa ne ostade, onda baba rekne: „e, sada je taman vrijeme, da ideš dušu izvaditi onome nesretniku." A andeo joj odgovori: „znaš baba, ja sada ne mogu, jer se puna vreca ne more pregibati, nije to tako lahko dušu izvaditi: valja se sto puta andelu i pregeti i sageti, dok dušu izvadi." Babu vec uze ljutina, pa izide pred kucu, te ce sama u sebi reci: „ovo nece biti andeo, kakav andeo, ovo ti je božija aždaha, što god metneš pred njega, mete k'o metlom; sad kaže, ne more prazna vreca usprav stajati, sad opet ne more se puna vreca previjati ni savijati. Ðavo ti ga znao, hoce li ikako onome mom dušmaninu dušu izvaditi." U tom se babi uplela medu noge kokoš, što je još živa ostala a baba ce joj: „Iš kokoši, boga mi, ako te vidi andeo, nece ti ni papak ostati." Iza toga zaprece vatru, unide u sobu, kad imaš šta videti: babin andeo vec u golemo zaspao, pa hrce. Baba pride andelu iz bliže, pogleda uz njega i niz njega, ali to ni nalik na božjega andela; crni brci pali na ramena, da ga u jedan obraz udariš, iz drugoga bi krv udarila, crven kao rak, golema glavurina k'o tolica, kosa crna, kovrcasta, oštra k'o na krmku. „Oh, kakav je, širokijeh prsiju, debela vrata k'o u vola, to ti je ljudina" reci ce baba, pa se opet trgne: „Bože ti meni oprosti, kako se ogriješih, more biti, da i jest pravi andeo nad andelima," te se prigne još malo bliže, pa rekne: „Kad mi je sami Bog ovo poslao, hvala Bogu, te ce mi andeo u kuci prenociti," primakne se još bliže, te andela k'o božju svetinju u lice poljubi, pomiluje po kosi, raširi brkove, u tome se babin andeo malko promigolji, a babu uhvati vec san, te zaspi k'o zaklana. Baba se zvala Kukuleda, nije bila plaho ni stara, imala dvadeset cifta i dvadeset teka godina, suha k'o davo, tanka k'o oklagija, a kriva k'o gudalo, visoka, mogla bi s neba tarane dohvatiti, usta su joj parom razrezana, mogao bi joj vrabac uleceti, nos k'o civija, oci k'o FILdžani, a uši goleme k'o lopari, menduše joj vise k'o dvije suhe pecenice, a pametna je, to je cudo božje, zna šta car vecera. Velika je bogomoljica, ide u crkvu svake nedjelje i praznika, prislužuje svijecu pred svetoga Minu, posti srijedu i petak, ne propušta ni velike ni male poste: svetoj Petki, Petrov i gospojin post, sedam dana bogorodicinu pokrovu, veli da je zavjetna koleri (a kud ce gora kolera od nje?) pa još jedan post, petak pred Ilindan. Jedne je godine prepostila tri dana s prva casnoga posta i malo što ne umrije, uhvatiše je grcevi, da ne bi jedne kone njezine, ne bi se otela. A sve ti je to baka