Njezina je kuca bila ondje, gdje se danas pravi kej uz Miljacku, a prozor njezine sobe gledao je u prozor Spasoja Trncica. Znala je Mara, pa za to kako jutrom ustane iz dušeka, a ona na prozor i podigne zar, a Spasoje stane kod prozora, pa ce onako šapcuci: „Dobro jutro, Maro !" „Dao ti Bog dobro!" „Je si li poranila?" „Istom što ustadoh iz dušeka." „Je si li što sanjala?" „Valjda sam, ama mladost, pa se zaboravi." „A ja sam usnio tebe." „A od kud ti ja, naletu jedan, dodoh na san?" „Pa sinoc sam mislio na tebe — pa"eto i na snu te sanjao." „A je si li bar FINO ?" „Ma ti znaš, kako ja s tobom, ono mora biti FiNO." „A )e l' Spasoje, jer te jade govoriš; ti se svoga kandžiluka ne ceš nikad okanuti." „Ma znaš Maro, da mi hoce isti san i nocas doci — ne znam vala što bih dao." „Hajde prodi se Boga ti; ko ti brani — vec ti bi uvijek da samo sanjaš." „Snim ja Maro, a ti kod mene; zasukala bijele rukave, a u ruci ti oklagija, kao da hoceš pitu da kuvaš. Na tebi su one dimije od kumaša." „Ta ti vec uvijek sanjaš. Usnila se koka u hambaru, da prohu zoblje, a kad se probudi, a ona sa svojnm drugama na bunjištu." „Neka Maro, ja o tebi barem sanjam, a ti o meni ni to." „A što bih sanjala, kad nemam od toga nikakve Fajde. Prosti mi Božo, jednom sam sanjala da sam se posvetila, pa kad sam se probudila, a ja grješan insan, kao i svi drugi." „Ta znaš, kaže se: o cemu misliš o tome i sanjaš." „ Ja, Spasoje, ja ne utjerah javu u san, niti san u javu. Ako mi ne vjeruješ, ja se ne mogu raskopati. Bog d'o, tebi vjerovala sv. Bogorodica!" „Znaš li Maro, da sam ti tvrdu vjeru dao, pa ako ceš je i pogaziti, ne ce mi toliko krivo biti — ti zadala, ti i pogazila — ali mi je krivo na tvoju staru, što te panjka, da se mene prodeš." „Ma bolan Spasoje, ako ceš ti slušati šta moja stara besjedi, nikad ja tvoja biti ne cu. Ti znaš da ja u tome ne slušam mnogo njene besjede." „Ali Maro, ne moremo mi vako do vijeka; — niti ja mogu becarovati, ni ti djevovati; znaš što vele naši: djevojka je na Drini cuprija." „ Ako i jesu druge, ja nijesam. Ne prodajem se nikom za robinju, niti kupujem za pare becara; ko je voljan da me srcu uzme i ja cu mu srce dati." „Nijesu ni drugi becari bolji od mene. Ako cemo po gospodstvu, i moje je koljeno davnjašnje. Pa što te ne bi Maro, dali za me?" Znaš što kažu: kad sazre jabuka, ona sama padne sa drveta; komu zec jodared ispadne iz šaka, taj ga poslije više ne ulovi." „A šta je to, Maro ?" „A znaš Boga ti, mati k'o mati, a ja jedna u nje. Misli, ima vakta, nek sam još uz nju. Kad bude sudeno, ono ide svojim redom. Žao joj je moga djevovanja." „E, vala kad je tako ono — evo još do Trojicina dne ima devet dana. . Kad bude licem na Trojicindan, a ti Maro izidi na oni pendžer, što je iz Jokine avlije, pa cu ti dati prsten ; hoceš li ?" „Ne znam Spasoje, da vidim hocu li moci ?" „Ako sam ti drag, ti ceš ga uzeti." Htio je Spasoje još nešto da kaže, ali Mara je vec spustila zar, pa pošla u kucu. Davno je vec odskocilo sunce a Marina dada radi po kuci. „A što si se po Bogu sinko, jutros tako nagizdala?" Upitace dada Maru, kad je vidje niz basamake da ide. „Da ti ne ce jutros prosioci doci ?" Mara šuti pa pode u kuhinju. „Da nijesi, kuku meni, jutros na pendžeru govorila s onom propalicom ?" „Boga ti dado, prodi me se; ti sve 'nake besposlice." „Ma cuješ li, ženska glavo, izbij ti sebi iz glave onu lolu. Dok sam ja živa, ne ceš ti biti snaha one matore Spasojevice! — Znaš li ti koji su oni? — Onaj nesretnik prolazi pokraj mene, pa ni Boga da nazove, vec ko kakav hajduk gledi ispod oka, kao da sam mu kucu raskopala; a ovamo hoce s mojom šceri da ašikuje." „Pa stidan je, dado, za to ti Boga ne nazove." Odgovori Mara, pa okrenu niz avliju. „Kuku meni nesretnoj, gle besjede od moje šceri!" Ma djevojko, sreca te srela, nije on za tebo; prije me sahrani, pa onda hajde njemu. I Fukara ce pljunuti na tebe. Ma Ne ce ti poznanik ni rodbina doci da te obide! Ko ce u onu kucu, koja ne zna ni za Boga, ni za prijatelja ni komšiju, vec gori od najgoreg dušmana. Ona stara nesretnica prolazi toliko pokraj mene pa nikada da se sa mnom upita. Zna jadnica, ne znala je, Bog d'o, Bogorodica, da ima becara, a u mene da je šcer — htjela bi ona moju šcer, al ne d'o mi moj Bog, da sam je rodila na svoju sramotu." „Pa tešto dado, ako i jesi; preca je košulja od haljine, kao i meni drug, a ne tebi prijatelji." „Ne, u zao cas, ako si mi po Bogu dijete; zar ti nije zazor od svijeta; kod onake svoje prilike tražiš nepriliku. Nemoj, Maro, kumim te Bogom istinijem! Prodi se ludorije. Eno Riste, onakav krasan becar, da mu ona lola ni blizu nije." „Jeste dado, i viši je i ljepši je i bogatiji je od njega — al mi nije srcu drag kao on." „Muci, da bi li; ja te udajem, a ne ti sama." „Po Bogu dado, šta ti je jutros?" „Neka te još jedared vidim s njime, u zao cas ce biti po te." Za tim ušutiše obadvije. Dada se okrenu, pa ode u kucu, a Mara uze ibrik s vodom, pa ode u kuhinju. Uzela tendžeru, da spremi štogod za rucak, pa je stala kod ognjišta; u jednoj joj je ruci ibrik, a u drugoj tendžera. Stoji pa gleda u ognjište, a crne oci joj se napuniše suzama. Šta ce kukavica! Jadno joj dadi na žao uciniti, a Spasoje joj drag kao oci. Rekao je, da ce joj na Trojicindan donijeti prsten; šta ce mu reci? A nakav je Spasoje, ako mu što po volji ne uciniš, uput se rasrdi. U tome joj dada ude u kuhinju. Šuti dada, ne ce ništa da progovori, vec sprema da utleisava prteninu. Turila na vatru nešto cumura (ugljena) da se žeravica nacini, a na Maru tek ispod oka pogleda. Vidje dada u svoje jedinice placne oci, pa joj se steglo srce. Zna i ona šta je sevdahluk, ama da je našla sebi priliku a njojzi prijatelja, ni po jada, ako hoce, neka je uput i veceras vodi; ali misli, gdje ce ona svoju šcer dati covjeku, koji ne ce da joj ni Boga nazove; zar on da joj bude zet ? „Nije moja šci izmecarica, vec je gospodska koljena; svijetao je obraz pokojnoga joj baba; a i rodbina joj je jaka." Tako je dada u sebi